U svojoj knjizi „DOZVOLI DA TI ISPRIČAM… Priče koje su me naučile da živim”, Horhe Bukaj, psihijatar, geštalt-psihoterapeut i pisac, opisuje koje vrste psihoterapeutskih škola postoje, ilustrujući ih na kraju vicem koji duhovito predstavlja razlike između tri psihoterapeutska pravca. U nastavku teksta pročitajte odlomak iz poglavlja knjige, pod nazivom „Kakva je ovo terapija?”.
U terapeutskom univerzumu, koliko je meni poznato, postoji više od dvesta pedeset različitih vrsta terapije koje se dovode u vezu sa manje-više jednakim brojem filozofskih stanovišta.
Sve te škole se razlikuju: u ideologiji, u metodu ili u pristupu. Ali smatram da sve vode ka istom cilju: ka poboljšanju života pacijenta. Moguće je da ne možemo da se složimo oko toga šta za svakog terapeuta znači „poboljšati kvalitet života“. Ali… na kraju svi nastavljamo!
Tih dvesta pedeset škola bi se mogle podeliti na tri velika misaona pravca, u skladu s pristupom koji svaki psihoterapeutski model stavlja na istraživanje pacijentove problematike: pre svega, postoje škole koje se bave prošlošću. Potom one koje se bave budućnošću. I, konačno, one koje proučavaju sadašnjost.
Prvi pravac, daleko od toga da je najzastupljeniji, uključuje sve one škole koje polaze, ili deluju kao da polaze, od ideje da je neurotičar neko ko je nekada, jednom davno, kada je bio mali, imao problem i od tada trpi posledice tih okolnosti. Rad se, stoga, sastoji u otkrivanju sećanja iz pacijentove daleke prošlosti, sve dok se ne pronađe situacija koja je izazvala neurozu. Pošto se, po analitičarima, ta sećanja nalaze „potisnuta“ u nesvesnom, zadatak je da se u njegovoj unutrašnjosti iščačkaju podaci koji su negde „zakopani“.
Najbolji primer tog metoda je klasična psihoanaliza. Da bih te škole nekako opisao, obično kažem da tragaju za ’razlogom’.
Mnogi analitičari, kako ja to vidim, smatraju da samo uz prepoznavanje uzroka simptoma, to jest, ako pacijent otkrije zašto radi ono što radi, ako postane svestan nesvesnog, čitav mehanizam počinje da deluje besprekorno.
Psihoanaliza, kao najzastupljenija među ovim školama, ima, poput skoro svega, svoje prednosti i mane.
Suštinska prednost je što ne postoji, ja barem mislim da ne postoji nijedan terapeutski model, koji omogućava dublje spoznavanje vlastitih unutrašnjih procesa. Kako se čini, nijedan drugi model nije u stanju da dostigne nivo samospoznaje kao što je to moguće uz pomoć frojdovskih tehnika.
Što se tiče nedostataka, postoje bar dva. S jedne strane, terapeutski proces traje suviše dugo, usled čega je zamoran i neekonomičan (pri tome ne mislim samo na novac). Jedan mi je psihoanalitičar rekao da terapija treba da traje trećinu vremena koje je pacijent proživeo do trenutka početka terapije. S druge strane, model nema pouzdan terapisjki efekat. Lično, sumnjam da se može ostvariti dovoljna lična samospoznaja na osnovu koje bismo mogli promeniti životni stav, bolestan pristup ili motiv zbog kojeg je pacijent došao na terapiju.
Mislim da drugu krajnost predstavljaju psihoterapijske škole koje se bave budućnošću. Takav, sada veoma popularan pristup, ukratko bih opisao na sledeći način: osnovni problem je u tome što se pacijent ponaša drugačije nego što bi trebalo na putu ka svojim ciljevima. Stoga, zadatak nije u tome da se otkrije zašto se dešava ono što se dešava (to se podrazumeva), niti da se dubinski ispita osoba koja pati. Stvar je u tome da pacijent stigne tamo gde je naumio, ili da ostvari ono što želi, tako što će prevazići svoje strahove, da bi živeo na plodotvorniji i pozitivniji način.
Ovaj pravac, koje je prevashodno oličen u biheviorizmu, zastupa stanoviše po kome se novo ponašanje može naučiti jedino ako se primeni nešto na šta bi se pacijent teško odvažio sam, bez pomoći, podrške i smernica sa strane. Najbolje je da pomoć pruža profesionalac koji će ukazati na to koja su ponašanja najprikladnija, direktno će savetovati koje stavove treba da neguje, te će pratiti pacijenta u procesu zdravog uslovljavanja.
Osnovno pitanje koje terapeuti ove struje postavljaju nije ‘Zašto?’ nego ’Kako?’. Drugim rečima, kako dostići zacrtani cilj?
I ova škola nosi prednosti i mane. Njena najveća prednost jeste neverovatno uspešna tehnika, a druga je brzina procesa. Neki američki neobihevioristi već pričaju o terapiji koja traje od jedne do pet seansi. Najveća mana je, po meni, to što je tretman površan: pacijent nikada ne uspe da upozna sebe, niti da otkrije sopstvene mogućnosti, te je ograničen na to da reši samo problem koji ga je doveo na terapiju, i to uz veliko oslanjanje na terapeuta. To ne znači nužno ništa loše, ali ne osposobljava pacijenta da stupi u neophodan dodir sa samim sobom.
Treći pravac je, s istorijskog stanovišta, najmlađi od sva tri. Čine ga sve psihoterapeutske škole koje se bave sadašnjošću.
S opšte tačke gledišta, polazimo od koncepta da se ne istražuje uzrok patnje, niti se preporučuje ponašanje kojim će se patnja prevazići. Zapravo, zadatak je u tome da se ustanovi šta se dešava osobi koja dolazi na terapiju i zbog čega se nalazi u datim okolnostima.
Ti znaš da sam ja odlučio da se držim tog pravca i da, samim tim, smatram da je najbolji. Ipak, svestan sam da i ovaj put ima mane, kao i prednosti.
Kad se poredi, ova terapija ne traje dugo kao psihoanaliza, niti kratko poput neobiheviorizma. Terapija po ovom modelu traje između šest meseci i dve godine. Bez zadiranja u klasičnu dubinu, po mom mišljenju, stvara osnov za dobru samospoznaju i dobar stepen korišćenja vlastitih mogućnosti.
Opet, iako je moguće podstaći proces stupanja u dodir sa stvarnošću koja nas okružuje, u sebi krije i opasnost, makar privremenu, da kod pacijenta podstakne životnu filozofiju ravnodušnosti i površnosti; stav koji zastupa ‘proživljavanje trenutka’, a koji nema nikakve veze sa ‘sadašnjošću’ koju ove škole postavljaju i koja, naravno, prihvata i veoma često nalaže iskustvo kao i životne planove.
Jedan stari vic možda dobro predstavlja ova tri pravca. Vic opisuje veoma jednostavne, uvek iste okolnosti, a ja ću sebi dopustiti da se nakratko našalim sa sve tri struje, pa ću ispričati tri različita kraja.
Jedan čovek pati od inkotinencije (rečeno prostim jezikom: userava se.). Ode lekaru koji, pošto ga je pregledao i ispitao, ne nađe nijedan fizički uzrok koji bi objasnio problem, te mu preporuči da ode psihoterapeutu.
PRVI KRAJ, U KOME SE TERAPEUT DRŽI KLASIČNE PSIHOANALIZE:
Pet godina kasnije, čovek sretne prijatelja.
– Zdravo! Kako napreduje terapija?
– Odlično! – odgovara čovek sa oduševljenjem.
– Više se ne useravaš?
– Vidi, što se toga tiče, i dalje se useravam, ali sad bar znam zašto!
DRUGI KRAJ, U KOME JE TERAPEUT BIHEVIORISTA:
Pet dana kasnije, čovek sretne prijatelja.
– Zdravo! Kako napreduje terapija?
– Sjajno! – odgovara čovek sa oduševljenjem.
– Više se ne useravaš?
– Vidi, što se toga tiče, i dalje se useravam, ali sada nosim gumene gaće.
TREĆI KRAJ, U KOME JE TERAPEUT GEŠTALTISTA:
Pet meseci kasnije, čovek sretne prijatelja.
– Zdravo! Kako napreduje terapija?
– Divno! – odgovara čovek sa oduševljenjem.
– Više se ne useravaš?
– Vidi, što se toga tiče, i dalje se useravam, ali sada više ne marim. 😀