Većina ljudi misli da je dovoljno da promene način ishrane i intenziviraju fizičku aktivnosti kako bi izgubili suvišne kilograme ili održali željenu telesnu težinu nakon mršavljenja. Smanjen kalorijski unos s jedne strane i povećana energetska potrošnja s druge vremenom dovode do redukcije masnog tkiva, odnosno suvišnih kilograma. Zvuči jednostavno? I jeste jednostavno i tačno ako znamo da naš organizam funkcioniše upravo na takav način. Zbog čega onda velikom broju ljudi u današnjem društvu teško polazi za rukom da se pridržava saveta Prestani da jedeš i vežbaj?
Zato što se u proces mršavljenja upliću psihološki faktori nastanka i održavanja problema gojaznosti i prejedanja. Deficit odgovora roditelja na potrebe deteta u razvoju i rane traume često su sastavni deo problema o kojem govorimo, pogotovo kod osoba kod kojih je problem dugotrajan i koje se stalno prejedaju. Situacija se komplikuje ako tome pridodamo uticaj sredinskih faktora kao što su porodične navike u ishrani i kulturološki običaji koji oblikuju naš režim ishrane od najranijeg detinjstva; zatim udeo genetike u sklonosti ka gojaznosti, te uticaj ishrane majke u trudnoći na preferencije deteta kasnije u životu (istraživanja su pokazala da ako majka tokom trudnoće jede hranu koja sadrži mnogo soli, šećera ili masti veća je verovatnoća da će dete će biti sklono da bira takvu vrstu hrane). Određene namirnice poput čokolade ili junk food-a imaju adiktivno dejstvo jer stimulišu sistem za nagrađivanje izazivajući žudnju (craving) i potrebu da ih konzumiramo iznova i iznova, sa čim su proizvođači hrane veoma dobro upoznati. Nedostatak hranljivih materija takođe može da izazove žudnju za određenim namirnicama, naročito ako je u ishrani pojedinca previše zastupljena industrijski proizvedena hrana koja je siromašna vitaminima, mineralima i drugim materijama koje energetski okrepljuju organizam i obezbeđuju njegovo pravilno funkcionisanje. Kalorične namirnice koje imaju nizak nivo hranljive vrednosti izazivaju osećaj sitosti, ali ne i zadovoljenosti nutritivnih potreba organizma. I na kraju, mnogi od nas imaju emotivno snažno obojena sećanja na određenu vrstu hrane, kao su što na primer bakine krofne sa pekmezom i krempita na letnjem raspustu, pa sama pomisao na omiljenu hranu stvara osećanje prijatnosti, utehe i bezbrižnog uživanja u hrani.
Hrana takođe predstavlja umirujuće sredstvo da se izborimo sa neprijatnim emocijama, bez obzira da li je u pitanju stresan dan na poslu, loš raskid, hormonalni disbalans ili dosada. Naročit problem predstavlja stres zbog pojačanog lučenja kortizola, koji povećava žudnju za ugljenim hidratima. Emocionalno prejedanje predstavlja naviku da jedemo zato da bismo eliminisali ili ublažili neprijatna osećanja, a ne zato što smo gladni, što može izazvati višak neželjenih kilograma i istovremeno maskirati probleme koji se nalaze u osnovi prekomernog unosa hrane i gojaznosti. Nešto što se dogodi u toku dana – svađa sa partnerom, kritika od strane šefa ili možda činjenica da nije sve ispalo kako smo planirali, može da bude okidač za negativna uverenja o sebi, drugima ili svetu i podstakne osećanje neadekvatnosti, besa ili razočaranja. To osećanje navodi osobu da jede. Umesto da se suoči sa onim što je glavni problem, osoba koristi hranu kao utehu ili distraktor pažnje sa problema.
Osoba po pravilu ne pravi razliku između emocionalne i fiziološke gladi. Emocionalna glad nailazi naglo, potreba za hranom je hitna i neodložna zbog čega se u kratkom roku konzumiraju ogromne količine hrane, dok fiziološka glad nastupa postepeno, a obroci koji se uzimaju su umereni. Emocionalna glad nas tera da konzumiramo samo određenu vrstu hrane i to obično tzv. nezdravu hranu (junk food) ili namirnice bogate šećerom, dok u slučaju fiziološke gladi nećemo biti mnogo izbirljivi. Centar emocionalne gladi nije smešten u stomaku, te želudac ne može poslati signal mozgu da smo siti. Ukoliko jedemo iz emocionalnih razloga, dešava se da ne možemo da prestanemo sa jelom sve dok se ne osetimo prepunjenost želuca, nadutost ili mučninu nakon čega se obično javlja osećanje krivice, stida i samoprezira zbog još jedne epizode impulsivnog uzimanja hrane. Fiziološka glad se za razliku od emocionalne završava prijatnim osećajem sitosti usled zadovoljenja bazične potrebe organizma.
U borbi s ovim problemom najvažnije je ostaviti po strani kilograme, kalorije, dijete i merenje neko vreme, koliko god to bilo teško ili nailazilo na nerazumevanje od strane dobronamernih ljudi iz okoline koji žele da pomognu (porodica, partner, trener, nutricionista). To ne znači da treba sedeti na kauču ispred televizora i prejedati se, već usredsrediti se na probleme koji se kriju iza gojaznosti i prekomernog uzimanja hrane, preispitati svoje odnose sa ukućanima, prijateljima, zadovoljstvo poslom ili nedostatak neke životne vrednosti koja nas usrećuje. Važno je da osoba shvati da nije manje vredna, lenja ili slabog karaktera zbog problema prejedanja. Obično te osobe poseduju snažnu volju samim tim što su toliko puta pokušavale da omršave. Važno je da osoba prihvati da poseduje i dobre osobine ličnosti, kao i fizičke kvalitete, da ih ističe i neguje umesto da bude preterano skromna, postiđena i misli kako niko ne primećuje njene vrline zato što je gojazna. To opet ne znači da ne treba prestati sa prejedanjem i osloboditi se suvišnih kilograma, već realno i objektivno sagledati sebe i voditi računa o sebi i kada nismo u najboljem izdanju ili trenutno ne uspevamo da dostignemo željenu kilažu.
Dok osoba radi na samoprihvatanju i samopouzdanju, bilo bi poželjno da se informiše i edukuje o značaju zdrave ishrane i fizičke aktivnosti, da shvati da hrana nije samo sredstvo za popravljanje raspoloženja već gorivo koje obnavlja energiju organizma, da je vežbanje zahvaljujući lučenju endorfina i jačanju socijalnih veza jednako efikasno u borbi protiv depresivnosti kao i lekovi, te da ne treba preskakati prilike za šetnju i rekreaciju čak ni u periodima kada osoba ne vodi računa o ishrani i kalorijskom unosu, zato što je osećaj tokom i na kraju rekreacije jednostavno dobar! I naravno, treba se čuvati zamke da će psihoterapija i rad na psihološkim aspektima gojaznosti biti dovoljni da se dostigne savršena figura ili ukroti apetit. Zdrav životni stil se može izgraditi samo putem konkretne akcije, discipline i upornosti. Kao što je potrebno da se naprave određene psihičke promene kako bi osoba istrajala u novom režimu ishrane i vežbanja, isto tako je potrebno da se dosledno pridržava plana vežbanja i zdravih navika u ishrani kako bi postigla i održala željene rezultate.